Da komšiji crkne krava

Ljudi su čudo. Ima nas svakakvih – i dobrih i loših. I to je sasvim u redu. Ali, ako vam je jedini „punjač za baterije” činjenica da je nekome drugom loše krenulo – e, to je već problem.

Da li vam je poznato ono slatko, malo likovanje kad čujete da je komšiji propao biznis ili da se koleginica razvela? Onaj mali glas u glavi koji šapuće: „Tako mu i treba” ili „Zaslužila je”. Nemojte da se pravite nevini – nauka kaže da nam je to u genima.

Četvorogodišnjaci su tu najpošteniji: oni se najslađe smiju kad drugar padne u blato ili mu se probuši lopta. Mi odrasli smo samo naučili da to bolje sakrijemo iza onog „A jadan, baš mi je žao”, dok se topimo kao čokolada na suncu.

Kad vas sljedeći put obuzmu te „zle misli”, sjetite se jedne stvari. Postoji neko ko ima mnogo bolju memoriju od naših portala i telefona. On zapisuje sve – i one dobre misli koje prećutite, i one loše kojima se sladite.